Upoznajmo se
Izbor moje profesije je marketing, volim to da radim i u prethodnih 20-tak godina prošla sam kroz više marketing agencija, ali i radila na raznim projektima. Sada sam vlasnica agencije Gorilla marketing.
Ono što najviše volim u ovom poslu jeste proces stvaranja ideje. Kada dobijemo zahtev od klijenta, dolazi vreme kada treba se okupi tim i tada kreće kreativa. Otvaraju se čakre za ideje, svi nabacuju predloge, tragamo za rešenjem koje će da oduševi. Taj proces kada se svi osećamo kao saborci koji idu u borbu sa ciljem da pobede mi je najdragoceniji.
Naravno, volim i onaj osećaj kada ta ideja pokupi pohvale.
Međutim, nešto što je obavezno u mom poslu, jeste prezentovanje. Da bi se klijent odlučio na našu ideju, na kojoj smo radili bezbroj sati i u koju verujemo svim srcem, potrebno je da budem vešta u prezentaciji. Imala sam prilike da vidim kako odlične ideje tonu kao kamen samo zato što je menadžer projekat predstavio mlako i bez energije.
Veština prezentovanja neko ima prosto zato što mu ide od ruke. Može, ume i zna jer mu je to Bog dao kao talenat. Mi ostali moramo tome da se učimo, da vežbamo, treniramo, da bismo došli do rezultata koji su nekom bogom dani.
Moja veština prezentovanja se zasnivala na srčanosti, odnosno kad verujem u ideju, taj entuzijazam prenosim na ljude oko sebe. Ali nisu sve ideje baš takve. Pošto radim u timu, nekad nisam 100% uverena u zajednički predlog, ali većina kaže da je dobra. Kao rukovodilac tima, ja sam ta koja je predstavlja klijentu i tada su mi potrebne veštine sa kojima se nisam rodila.
Osim prezentovanja, u poslu često imam potrebu da dajem izjave ili učestvujem u panelima. Ono sa čim sam se borila jeste da su mi misli brže od jezika, odnosno da nisu usaglašeni. Zbog toga mi se dešavalo da počnem da pričam, ali odlutam i zaboravim od čega sam pošla. Ivana je to nazvala „gubitak fokusa“. Zbog ovih izazova sam zazirala od javnih nastupa, rezultat koji sam gledala na kameri nije bio nešto čime sam bila zadovoljna.
Sa Ivanom sam radila u grupi koja je brojala nas 6 i radile smo 3 meseca. Kada smo krenule, uglavnom se nismo poznavale (tu je bila moja drugarica Tanja, ali ostale žene nisam imala prilike da sretnem ranije). Osećala sam nelagodu jer treba da ogolim neke od svojih slabosti pred nepoznatim osobama. Šta će one misliti o meni? Biću im smešna sa svojim problemima…Biću najgora u grupi…
Ivana je ova moja razmišljanja rasterala već na prvom sastanku. Posle toga svaki naš sastanak je bio druženje kroz koje smo vežbale i napredovale.
Svake nedelje smo imale zadatke koje sam prvo prihvatala sa mukom. Kaže Ivana: pošaljite mi snimak kako pevate, ali onako glasno baš. Uf, taj zadatak mi je bio baš težak. Moje pevanje bi i gluvima bilo mučno. Pevam kao mačke za vreme parenja. Ipak sam obavila zadatak, moj izbor je bio B3 „Ruka olovna“, posle smo se zajedno smejale izboru, a to je i postala interna šala.
Trening sa Ivanom mi je doneo krupne promene u životu. Upoznala sam se sa svojim glasom, ali i otkrila sposobnost glume za koju nisam znala da posedujem. Osvestila sam te nove mogućnosti i sada ih koristim u poslu. To mi je otvorilo neka nova vrata jer sam prosto bila slobodna da gledam u tom pravcu.
Ivana je bila posvećena mom napretku od prvog do poslednjeg dana. Čak me nije napustila ni nakon što je trening završen. Njen fokus je na rezultatima, ne na procesu i to je ono što je izdvaja. Ivana se ozbiljno bavi svakim svojim polaznikom i ta pažnja mnogo znači.
Ceo proces mi je bio veoma značajan. Ne mogu da kažem da je bio prijatan, jer nije uvek tako. Suočavanje sa slabostima i borba protiv njih nije jednostavna, a ni prijatna. Bitan je rezultat koji vas pomeri sa tačke na kojoj ste – napred.